СИМОНИДА
/Милан Ракић/
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
❑ ❑ ❑
СИМОНИДА
/Перевод: Юрий Лощиц/
Кто погасил твой взор, Симонида?
В кромешный вечер, на грани ночи,
Под сводами церкви исчезнув из вида,
Албанец ножом изрыл твои очи.
Но не успел прикоснуться рукою
К устам твоим чистым, к ясному лику,
К косе твоей, что под короной златою
Покоится, нежная как повилика.
И ныне паришь на столпе могучем.
В лучах самоцветов – твои одеянья.
И мирно сносишь плачевную участь,
Светлая в неизбывном страданье.
Те звёзды, что срок свой давно отсияли,
еще живут для людей, не так ли?
И мы глазами впиваем сквозь дали
Сиянье светил, что уже иссякли.
Вот так с монастырской стены, что изрыта
Ножом святотатца средь косовской ночи,
Сияют мне, бедная Симонида,
Сияют твои оскорблённые очи.
